Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

SLUČAJ VARENIKA 

Jedna obična priča

(Kad bih ovaj naslov objavio tamo đe se slučaj desio, ne bi postigao nikakav efekat. Naprosto, ne bi znali o čemu se radi. Koleginica iz ove profesije, odande, jednom me upitala: ”Zašto Crnogorci slatko mleko zovu Veronika?’’)

Sve je ličilo na krah. Tito je još bio tu. Apsolutizam. Socijalistički mrak 1971. Pospremio je Hrvatsko Proljeće  i Srpski Liberalizam u dva poteza. Ućutkao nacionaliste. Najsigurnije je bilo politički ćutati i slušati. Ovaj o kome će biti više riječi, malo potom, postaje gradonačelnik glavnog grada. Beograd je prijestonica tzv. ’’Trećeg svijeta’’; centar Balkana u koji stiže sav svijet.

U Beogradu je došlo do nestašice mleka. Nema ga. Za litar u red pa ko ga dočeka. Štampa je progovorila, gradonačelnik je prepoznao i svoj grijeh kao sramotu. Na području velikih poljoprivredno-prehrambenih kombinata koji ga okružuju, Beograd nema jednu od osnovnih namirnica. Jedino drug Tito ne stoji u redu za vareniku. Gradonačelnik, sa svojim rukovodstvom, saziva sve proizvođače na okup. Štampa sve nadgleda i javnost sve saznaje kako i šta se desilo u vrhu glavnog grada. Gradonačelnik je uzeo riječ… Zapravo nikome nije dao da objašnjava kako je došlo do nestašice. Rekao je samo, kratko i izričito, (lično mi je to ispričao):

”Ukoliko ovaj problem ne rešimo u roku od nedelju dana, ja podnosim ostavku…ali ćete je vi svi, podneti pre mene a ja ću je krunisati svojim povlačenjem. Tako smo se rastali. Onda je ustala štampa sa natpisima od pohvale do pokude… Neko je objavio da sam ‘crveni kapitalista’ kome neće poći za rukom da hara po besprekornom socijalizmu…i već kako novinari znaju da ‘zakite’ svoje tekstove, kada ih zapadne tema preko koje mogu da podilaze višoj vlasti od nivoa jednog običnog gradonačelnika. Nastao je tajac u grdskoj upravi. Takođe i Gradskom komitetu partije pa sve do Centralnog komiteta Saveza Komunista. Nikoga nije zanimala nestašica mleka, želeli su moje nestajanje. Bio sam otpisan. Osećao sam se kao u ”Tačno u podne”, sam protiv svih. Svi su smatrali, rečeno mi je sve bez reči, da sam udario u temelje samoupravnog Socijalizma. Čekala se odmazda, kad već svi ćute, sa samog vrha, od samog Broza! …Dočekao sam je. Šef kabineta A. Vratuša, uputio mi je poziv da se tog i tog dana, u toliko sati, javim kod Predsednika…I to je stiglo do javnosti. Svi su se, naročito u partiji, radovali mojoj propasti.

Sa nelogodom, narečenog dana, sam se pojavio u kabinetu. Primljen sam i tamo uzdržano, kao da ne znaju o čemu se radi. Ponuđeno mi je da sednem i popijem piće. Popio sam ga i s nestrpljem čekao suočenje sa drugom Titom. Šef kabineta je u međuvremenu, razmenio sa mnom, jedva nekoliko reči i ponudio mi još jedno piće. Odbio sam ga i posle pristojnog čekanja zapitao ga, kad ću biti primljen kod predsednika? Odgovorio mi je da predsednik nije tu, već je otišao na kratki odmor na Brione. Bio sam potpuno zbunjen, pa sam zatražio natrag već odbijeno piće. Tada sam upitao šefa kabineta, zbog čega sam onda pozvan? Pa, drug predsednik vam je ostavio jednu zapečaćenu kovertu da vam je lično uručim. Ovo ‘zapečaćenu’ značilo je da ni oni ne znaju šta je unutra. Kad mi je uručio, iskapio sam piće s nogu i prilično razočaran napustio kabinet. Dakle, distancirao se od mene i onaj koji me pozvao. Pretpostavljajući šta me čeka, kovertu nisam ni pogledao, a kamoli otvorio. Tek u svom kabinetu, osamljen i pomiren sa sudbinom, ravnodušno sam je otvorio. U koverti ničega nije bilo osim Titove zvanične fotografije, bez ijedne reči, osim njegovog izvanredno dizajniranog potpisa, poput stilizovane arabeske. Iako je svima dobro poznat njegov potpis, sada sam ga i analizirao, diveći se sa koliko ga je smisla, predsednik svih Jugoslovena, osmislio! Bila su u njemu oba pisma, ćrilica i latininica, da nijedno nema prednost, a oba se čitaju jednako. Tada sam shvatio da je taj veliki državnik XX vijeka i majstor diplomatske diskrecije, dizajnirao svoj potpis kao i svaki svoj postupak pa i ovaj prema meni. Podrobno se informisao kako sam se ponio prema svojim saradnicima i privrednicima u skupštini grada prepoznajući muk partije kojoj je bio na čelu. Očigledno je prezreo takvo ponašanje svih, a onda mi je samo, uputio tu diskretnu podršku sa potpisom, da izdržim i da produžim tako…a on će na svoj način, daleko od razuzdane medijske gomile, ušutkati tu ustajalu političku kamarilu. Tako je bilo. Sedam godina poslije njegove smrti ću biti ambasador SFRJ u Vašingtonu. Nažalost bio sam tamo, u centru svijeta, poslednji ambasador, poslednje velike Jugoslavije… A Titov poklon podrške ću držati, do poslednjeg dana, na najuglednijem mjestu u svom vašingtonskom kabinetu. Kad je proključao srpski nacionalizam pod Miloševićem, 1989. opozvao me sa pola mandata da se hitno vratim u Beograd.”  

Tu je zastao. Činilo mi se pripovijest okončao, a onda je završio rečenicom, koju, kao da je oteo Dostojevskom, i koja me ostavila bez riječi! ”Već u Americi sam savladao zanat za uramljivanje  slika, jer nisam znao šta me ovde čeka?’’

P.S. (primj. autora) Jugoslavija će postojati, jedva još godinu i neki mjesec, nakon njegovog mandata u Vašingtonu i to samo na međunarodnoj geografskoj karti. Na domaćoj mapi sve češće će se pojavljivati velika Srbija.)

U Beogradu ga ništa nije čekalo iako je za svoju zemlju učinio mnogo. Upoznao sam ga kao prevremenog penzionera, kada mi je i ispričao gore naslovljenu i niđe zabilježenu ispovijest. Začudio me, da je od tako bogatog života našao za shodno, da mi ispriča baš tu običnu priču o nestašici mlijeka. Tada je bio predśednik uglednog Foruma za međunarodne odnose – nevladine i nestranačke institucije koja je okupljala 55 najpoznatijih eksperata za međunarodne političke i ekonomske odnose, diplomate, ugledne spoljnopolitičke novinare i profesore međunarodnog prava. Riječ je o Živoradu Kovačeviću, političaru, diplomati, eruditi; gotovo zaboravljenom u zemlji svog porijekla. Autor je knjiga: “Urbanizacija u svetu i u Jugoslaviji”, “SAD i jugoslovenska kriza”, “Srbija i svet: između arogancije i poniznosti”, “Međunarodno pregovaranje” i “Amerika i raspad Jugoslavije”, kao i tri rječnika na kojima je radio 14 godina: “Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka”, “Englesko-srpski frazeološki rečnik” i “Srpsko-engleski frazeološki rečnik”. Govorio je besprekorno, engleski, francuski i ruski jezik. Lično je poznvao šest predśednika SAD-a. Džona Kenedija, Ričarda Niksona, Džeralda Forda, Džimija Kartera, Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg… i petoricu državnih sekretara – Henrija Kisindžera, Sajrusa Vensa, Džordža Šulca, Džejmsa Bejkera i Lorensa Iglbergera, i tri savjetnika za nacionalnu bezbijednost: pored Henrija Kisindžera, još i Zbignjeva Bžežinskog i Brenta Skoukrofta.

Specijalizirao je međunarodne odnose na Harvardu, mentor mu je bio Henri Kisindžer. “Mnogo kasnije, Kisindžer mi je izuzetno pomogao kao ambasadoru SFRJ. Bio sam upravo došao u Vašington, a Kisindžer je držao neko predavanje kojem je prisustvovao ceo diplomatski kor u Vašingtonu. Pre nego što je krenuo s izlaganjem, obratio se svima: Ne smem da započnem ovo predavanje, a da prethodno ne pozdravim svog velikog prijatelja, ambasadora Jugoslavije! Bio sam zbunjen, ali time mi je, praktično, otvorio sva vrata.’’

U obimnom politički-naučnom djelu Živorad Kovačević je ostavio mnoge zapise …još dok je Jugoslaviji bilo spasa. Šefovi diplomatija evropske “15-torice” usvojili su, specijalnu deklaraciju za spas Jugoslavije, kojom se prvi put, (pošto je YU vlast otišla u propast) direktno obraćaju građanima Jugoslavije, porukom: “Evropska porodica vas čeka, na vama je da se opredelite!?”

Kasnije su se obraćaili i osamljenoj Srbiji, piše Kovačević! Iz Evrope nam poručuju: ’’Mi želimo da zauzmete mesto koje vam pripada, mi ćemo vam u tome pomoći bez ikakvih predrasuda i preferencija, svi u regionu imaju jednake šanse, – ali, vaša zemlja se tim šansama ne koristi, ona ne izvršava obaveze koje je preuzela – od onih u Dejtonskom sporazumu, do onih u Gonzalesovom izveštaju… Dakle, za svoju bednu poziciju ne krivite Evropu i svet, već sebe same – kriva je politika koju vodi vaša vlada i koja je proizašla iz nacionalističkih pozicija, kojima jednostavno nema mesta u Evropi.’’

U Beogradu su mu sva vrata ostala zatvorena do kraja života. Tako to biva u sredini đe se za uspjeh može sigurno garantovati, samo neuspjehom. Na kraju mi je, kao usput rekao, kako su njegovi preci iz Crne Gore, u raznim bježanijama i seobama preko Bosne i Hrvatske stigli do Srbije, đe je rođen. Imao je kuću u Prčnju. Pozvao me da ga tamo posjetim kad budem u prilici. Nikad to nijesam uradio. Napravio sam veliki propust!

Svoj život  je okončao svojom voljom 2011. 

                                                                                    Mihailo Radojičić Šok

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.