NITKO!

Svi su oni bili bolji od mene. Bilo ih je na stotine možda i hiljade boljih, ali publika je išla k meni na scenu. Sve glumci akademskog zvanja i prvaci u svojim pozorištima… ali svejedno; svi bolji, ja najgledaniji. Bio sam u centru pažnje. Za uspjeh je prvi uslov; biti drugačiji od drugih. Kako, ne znam, ali bilo je tako. Anoniman, sa periferije u centar velike države. Od jednog profesor na univerzitetu čuo sam jednom da za uspjeh moraš imati refleksa; kad, šta, đe i kako? Na tim upitno-odnosnim zamjenicama se temelji gotovo sve, od novinske vijesti do života. Ali neko mora da vas prepozna, a neko da vas i prihvati. I to se desilo. Slobodan Milatović tvorac titogradskog alternativnog teatra ”Dodest” predložio me je beogradskoj Večernjoj sceni ”Duško Radović”. Tamo je opet bio čovjek koji je imao refleksa, Primož Bebler, sin Aleša Beblera, Slovenca, Titovog diplomate i saradnika od visokog povjerenja. Aleš je bio na takvom mjestu u saveznoj vlasti Jugoslavije da je uspio da spasi Taru od agresije tri republike CG, BiH i Srbije… da je ne potope akumulacionim jezerom 70-ih prošlog vijeka. Kao što se vidi, ima neka tajna veza…

Kad vam krene onda sve ide. Večernja scena ”Radović” je drmala beogradskim gledalištem. Svi su išli tamo u taj gotovo kamerni prostor projektovan za dječje gledalište. Dvije predstave su ubijale, Šok i Šovinistička farsa. Igrali smo na sceni šovinizam, izigravajući šoviniste koji su nadirali… a u životu se o toj najezdi samo nagađalo. Bili smo gledani od smijeha i do suza. Nikad nije bilo karata na dan predstave. Rezervisane su danima ranije. Bio je Šok i van scene. Jednoga dana, jedan od pokretača BITEF-a (Internacionalnog festivala teatra) J. Ćirilov, pozvao je upravnika scene Radović : ”Ko mi to odvlači publiku od BITEF-a u tvoje pozorište?” Bebler mu je odgovorio:

”Dođi pa vidi!”

”Ima li karata?”

”Nema, ali snaći ćemo se za tebe.”

Kasnije ću, sa scene, Ćirilova viđeti kako visi visoko na zidu, na konzoli za reflektore. Niđe drugo nije bilo mjesta. Upravnik je za svaku moju predstavu ubacivao po 60 pomoćnih stolica, da bi sa 260 mjesta povećao gledalište na 320. To je bilo za inspekciju i zabranu scene, jer u slučaju požara, od kojih strijepi svako pozorište, evakuacija bi bila pogubna. Sala je isprojektovana poput ležeće kvočke, koja ima jedini izlaz, na šupku…A tu bi se zaglavilo 30 a ne više gledalaca. Nije imala ni exit  za pomoćni izlaz, niti gvozdene zavjese koja automatski u slučaju opasnosti, razdvaja scenu od gledališta…Ničega nije bilo osim publike u jatima. Onaj sa konzole, najugledniji teatrolog onoga vremena, napisao je ubojitu kritiku u Politici i zakitio je”salvama aplauza” koje dobijam na otvorenoj sceni. Ishvalio je predstavu još u dva navrata a da se nikada nijesmo upoznali. Još više me podržao Petar Volk profesor fakluteta dramskih umetnosti. Taj ni o sebe nije govorio pohvalno a kamoli o drugima; čak ni o svojim glumcima sa studentse klase…Na njegove surove kritike škrgotala su zubima mnoga pozorišta, ali o meni kao da mi je iz kuće, napisao je sve najbolje.

Legenda beogradskog glumišta Ljuba Tadić, kad sam za godinu odigrao 300 predstava, upitao me kod ”Madere”: ”Kako možeš čoveče, da izdržiš 300 za godinu? Ja sam na 250-etu ‘Sokratovu odbranu’ za 15 godina, pred prepunom dvoranom Jugoslovenskog dramskog, rekao ispicijentu, spustite zavesu, ne mogu, ne ide mi. Izvinili su se publici i zavesa je spuštena.” Znao sam ga još kao dijete sa snimanja filma Velja Stojanovića ”Zle pare” u mojoj ulici u Nikšiću, a on je mene znao od skora, po Šoku… ali me nije šokirao. Odgvorio sam mu:

”Ljubo, ti si mogao da spustiš zavjesu, ali kad bih to ja uradio, spustio bih je na cio život. Od toga živim. Od svega drugoga preživljavam. Moram da izdržim!”

”Onda teraj, momak!”

U Radović je jedne noći došao i Mija Aleksić, opet legenda. Prvi je nakon predstave ustao, i odao mi priznanje aplauzom koji su svi prihvatili… Vjerovatno za izdržljivost a ne za glumu? Poslije smo se našli u pozorišnom bifeu. Upozorio me da je opasno po život, biti na sceni sam, sat i po! Odgovorio sam da često, baš kao i te noći, igram dupli repertoar. Zgranuo se: ”To je, kolega, pogubno!” (kolega, kakav kompliment od velikog glumca) Odgovrio sam: ”Pogubno je za profesionalca, ali ja to nijesam. Ja samo igram… pa ako izdržim izdržim?”

Novine su me bili prepune. ”Najgledanija predstava u Jugoslaviji!” Onda dodatak: ”Najskuplja predstava u Jugoslaviji!” To je tek pomamilo publiku. Samo nadolazi. Imam i svog tapkaroša. U montgomeri mantilu, ispred pozorišta, svake noći ga viđam. Klimne mi glavom. Tapka i po ciči, ispod nule. I to je reklama. Izlazim i na naslovnice. Gost sam na svim televizijama, samo ne na svojoj sa koje sam se primio na scenu. Nikad me nijesu pozvali. A i što ću tamo? Da sam valjao tamo ne bih bio ovamo. Zapalio sam Beograd i još se ne gasi publika. Ljubljana rezerviše predstavu godinu u naprijed u Cankarjevom domu. Zauzet sam toliko, a i Zagreb se pali. Zovu po svaku cijenu. Idem na Zrinjevac na njihovu Večernju scenu. Tri predstave u jednoj noći. Počeo u 20h, završio u ponoć. Igram, palim i njih. Opet treba neko da me preporuči nekome. Dušan Vukotić je taj, vjenčni kum, a onaj koji prihvata je Fadil Hadžić, osnivač tri kazališta u Zagrebu i prvi čovjek dva; ”Jazavca” u centru Zagreba i ”Vidre” kod kolodvora. Tamo ću ostati dvije sezone. Nikad više, na brdovitom Balkanu, to neće poći za rukom nikom, reći će mi kasnije u kazalištu Jazavac, koje je raspadom Jugoslavije, prezvano  u ”Kermpuh”. Tu sam jedne noći drskošću, spram Hrvata, Andrije Artukovića, ratnog zločinca, uznemirio jednu stariju damu. U gledalištu je, nadomak nje, bila i moja supruga pa je registrovala njen protest. ”Pravdao” sam sa scene, Hrvate, zašto štite Artukovića osuđenog na smrt, pa sam rekao: ”Čovjek je toliko bolestan da ne može da izdrži da ga ubiju dok ne umre.” Dama je protestno ustala: ”Isuse, tko je ovaj?” Neko joj je dobacio: ”Nitko, ali ga gleda svatko!” To, od nitko do svatko, je najbolja kritika o meni ikad izrečena. Nijesam u Zagrebu ružio srpski šovinizam a u Beogradu hrvatski, već svakoga u njegovoj kući. Da Beogradu ne bih ostao dužan za duboko zaorani nacionalizam izgovorio sam sa scene”Radović” Milošević-evsku poruku Hrvatima: ”Drugovi, Plitvice će biti srpski nacionalistički park, ili ga neće biti… drugovi!”. (I stvarno, nakon nekoliko godina nije više bio srpski nacionalistički park) Tu sam ga ugasio. Beograd je bio ubijeđen da je drug Tito kriv za sve a Sloba prav ka svijeća. Počela je da mi klizi predstave ka ponoru, ali još su se kolebali između Tita i Titovog pionira. Klicali su mu ”Slobo Slobodo!”.

U Titovom Užicu čekala me ranije zakazana predstava a potom u Ivanjici, ispod Ravne Gore. Razlika u terminima je bila samo pola sata. Prihvatila me ruska Lada i šofer sa šajkačom, da me prebači na brzu ruku u Ivanjicu. Šajkač je manito vozio. Klizao sam po zadnjem skaj sjedištu kao rasuti teret. Iz te dinamične dosade, pokupio sam šoferu šajkaču sa glave i nabio je sebi. U jednom momentu pogledao je u retrovizor i rekao”original si!”. Nijesam pitao koji original a zaboravio sam na kapu. Odgovor me čekao u Ivanjici. Ušao sam u prepun foaje doma kulture. Puka’ je aplauz. Opet nijesam znao zašto. Otkriću tajnu pred ogledalom u garderobi. Kapa na koju sam zaboravio otkrila mi je njihovo voljeno lice usred Ivanjice. Čiti Draža. Čiča! Sličnost me odmah dozvala! …Ovo ide u predstavu. Iste noći je otišlo na scenu. Albanac Šok, aludirajući da smo svi Srbi , kaže: ”I ja mogu da budem Srbin, ali ne mogu toljiko da izdržim.” …I istog momenta skinem keče i stavim šajkaču. U tren sam pljunuti Draža, kome su se uželjeli ka nikome svome. Sala je eksplodirala. Salve aplauza! Gotovo, šajkača je prodata. Oni kupljeni do daljnjeg. Kad sam se kasnije na TVBG pojavio sa šajkačom, urednik me opomenuo…ideš u program”ali bez kokarde!” Knez Mihailova je bila puna kokardi, išle su ka ‘alva, ali mediji su se još uzdržavali. Šajkača je ponovo vratila predstavu u život. Kasnije kad bih gostovao na TV, kokardi nije bilo mane. Ona je predstavu digla za tri koplja. I u Zagrebu su voljeli da vide kokardu jer su je mrzjeli.

Da li sam, sa blizu 2000 predstava doprinio srpskom populizmu ne znam, ali bio sam u zenitu. Iz zenita sam se spuštio na zemlju 90-ih, popakovao kofere i za vazda se vratio doma. Uskoro će kokarda sa sceni sići i na ulice, od Beograda preko Pala do Podgorice. I danas je tu. Sad ka ikad.

Crna Gora nema druge… a ova druga je pod kokardom.

                                                                                                                                            M.R.Š.