Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

In memoriam

GORDANA SUŠA

Gordana je bila rođena Jugoslovenka, srpskohrvatskog porijekla. Reklo bi se da  je to bila najbolja kombinacija za zemlju ravnopravnih u vodećoj ulozi dva najmoćnija naroda. Onda je prvi od najmoćnijih, nacionalistički obrnuo kola niza stranu, a sve ostalo se raspalo na proste činioce i zajednička zemlja je prohujala sa vihorom. S njom se raspadala i ova profesija u kojoj  je Gordana  Suša provela pola vijeka i pola godine više. Progonili su je, a ona je pisala gotovo do izdaha. Kolegijalno smo bili u kontaktu decenijama …do  poslednjih pet dana. Znajući da boluje od opake bolesti poslao sam joj poruku: Ako si u mogućnosti, samo mi  javi  kako si ? Prvi put nije mi odgovorila! Najgori odgovor je stigao preko medija… da je izdahnula. Znali smo se još iz vremena  velike TV Beograd, kada je uređivala i vodila Dnevnik za JRT (Jugoslovensku Radio Televiziju). TV  Dnevnik  Gordane  Suše nije  bio samo puki  zbir događaja  dana, već je i sam dnevnik  bio događaj  kad ga je ona autorizovala. Pripadala  je vremenima kada je novinar morao biti autoritet i ličnost da bi mu se vjerovalo, nešto poput  institucije na koju  se možeš  osloniti. Svuda  je  to bilo tako, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Skoplje… Svuda osim u Crnoj Gori. To su bila vremena u kojima su još odjekivale riječi Isidore Sekulić; da je savremena jugoslovenska novinska riječ modernija od književne. Gordana je možda jedan od poslednjih izdanaka i nestanaka te tradicije. Prošla je kroz sve vrste glasila i gradacija u ovoj profesiji, RTV Beograd, Yutel, VIN-nezavisna produkcija, Borba, Naša Borba, Oslobođenje, Nezavisne, Blic, Danas… A 1999. godine je na čelu NUNS-a (Nezavisnog Udruženja Novinara Srbije).

Zanimljiva  je,  sa početka njenog  novinarskog  puta,  jedna  periferna  činjenica  koju  je  ipak  neko notirao.  Prvi  njen  zapaženi  uradak  u  štampanoj  novini  nije  bio ni vijest,  niti  izvještaj,  već obični potpis  ispod dvije objavljene  fotografije. Prividno  sitnica, a  profesionalno  krupnica;  prepoznala  je  šta treba u kratkoj legendi  ispod  slike  poručiti  čitaocima. Urednik  je u toj sitnici prepoznao  ozbiljan  građevinski  materijal  za  profesiju. To  su bila vremena  profesije  u  nijansama  na  kojima  se  temelji  svako  ozbiljno  glasilo. Kasnije će biti Gordana temelj svakom mediju u kome je uređivala ili sarađivala. ‘90-ih,  tih zlih  godina,  našli  smo se  u „Borbi“  kao  saradnici, koju  će  malo potom, oteti  S. Milošević.  Potom  smo se kao izbjeglice  iz ”Borbe” okupili u ”Našoj Borbi” koju će  isti režim ugasiti (kao u Šestojanuarskoj  diktaturi   Kraljevine  SHS, 1929.) Mi  smo  se  postepeno  gasili, ali  Gordanu niko  nije  mogao da  ugasi  do  sudnjega  dana. U Danasu  je  pisala  do  zadnje  ure  svoju kolumnu ”Zarez”.  Nije  zarezivala  nacionalistički  Vučićev režim  za  koji  je nedavno  napisala: ”Ne može on da izađe iz Šešeljevog šinjela i da se distancira od inkvizitorske pozicije prema medijima i svima koji mu nisu po volji!… Zar ćemo opet u ‘90-te?” Prije toga ih je aforistički upozorila: ”Umesto da se parlament (srpski) razšešelji? … Jok more, zašešeljio se kao nekad!”  Šešelj je Gordanu proglasio izdajnikom srpskog  naroda  još u doba Slobina režima, a režim njega, patriotom prvoga reda… kad je repetirao pištolj na studente ispred Skupštine Srbije. Gordana nije patisala, samo je pisala i pisala:“Došli smo do apsurda, u kom se priča, perite ruke!, ali prvo da vam isperemo mozak”. Njoj ga nijesu isprali. Otišla je na taj svijet čista obraza i mirne savjesti …da je uz sve nedaće, bila u pravu!

I lično sam u obavezi da joj se s dubokim poštovanjem poklonim. Za moj najnoviji roman ”Smrt je uvijek u modi” iskazala je svoje mišljenje ovim riječima:”Ovaj roman sam pročitala u rukopisu bez ijednog uputa (usmenog ili pisanog) u njegovu temu i sadržinu. Potresao me jednako svojim ciničnim naslovom kao i tragično ironičnim epilogom. Niko se na ovim prostorima nije usudio da na taj način, tako uspešno, iskaže naš bratoubilački sram iz rata 90-ih, sa čijim posledicama još ratujemo, bez šanse za primirje. Tragično! zbog generacija koje smo rodili; a koje se, postepeno, ali sigurno izrađaju, našim sramnim zaslugama…To je priča, nažalost, kojoj se ne nazire kraj i traje tri decenije a danas doživljava  svojevrstan rimejk  kroz politiku koja je i tada dominirala.’’ U Bg. 15.1.2020. Gordana Suša, novinarka                                                   

(Prvi dio ove recenzije sadrži i preporuku Ministarstvu kulture Crne Gore da potpomogne štampanje romana. A nedavno mi je napomenula da bi željela, ako se oporavi, da prikaže roman u beogradskoj štampi)

Kada mi je, prije 15-ak godina izašao roman ”Život u dva primjerka” koji se ticao minulog rata i preminule nam profesije, odavde niko nije htio, ili nije smio da napiše prikaz knjige. A moja televizija RTCG mi je otkazala kameru 15-ak minuta pred promociju. Jedini prikaz knjige dala je jedino Gordana Suša iz Beograda, za Pobjedu u Podgorici. Napisala je da ću, možda, zbog te knjige izgubiti neke prijatelje, a možda i steći nove ? Ne znam da li sam ih stekao, ali znam da sam izgubio jednog od najboljih, Gordanu Sušu.

                                                                                                                            Mihailo Radojičić

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.