In memoriam

GORDANA SUŠA

Gordana je bila rođena Jugoslovenka, srpskohrvatskog porijekla. Reklo bi se da  je to bila najbolja kombinacija za zemlju ravnopravnih u vodećoj ulozi dva najmoćnija naroda. Onda je prvi od najmoćnijih, nacionalistički obrnuo kola niza stranu, a sve ostalo se raspalo na proste činioce i zajednička zemlja je prohujala sa vihorom. S njom se raspadala i ova profesija u kojoj  je Gordana  Suša provela pola vijeka i pola godine više. Progonili su je, a ona je pisala gotovo do izdaha. Kolegijalno smo bili u kontaktu decenijama …do  poslednjih pet dana. Znajući da boluje od opake bolesti poslao sam joj poruku: Ako si u mogućnosti, samo mi  javi  kako si ? Prvi put nije mi odgovorila! Najgori odgovor je stigao preko medija… da je izdahnula. Znali smo se još iz vremena  velike TV Beograd, kada je uređivala i vodila Dnevnik za JRT (Jugoslovensku Radio Televiziju). TV  Dnevnik  Gordane  Suše nije  bio samo puki  zbir događaja  dana, već je i sam dnevnik  bio događaj  kad ga je ona autorizovala. Pripadala  je vremenima kada je novinar morao biti autoritet i ličnost da bi mu se vjerovalo, nešto poput  institucije na koju  se možeš  osloniti. Svuda  je  to bilo tako, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Skoplje… Svuda osim u Crnoj Gori. To su bila vremena u kojima su još odjekivale riječi Isidore Sekulić; da je savremena jugoslovenska novinska riječ modernija od književne. Gordana je možda jedan od poslednjih izdanaka i nestanaka te tradicije. Prošla je kroz sve vrste glasila i gradacija u ovoj profesiji, RTV Beograd, Yutel, VIN-nezavisna produkcija, Borba, Naša Borba, Oslobođenje, Nezavisne, Blic, Danas… A 1999. godine je na čelu NUNS-a (Nezavisnog Udruženja Novinara Srbije).

Zanimljiva  je,  sa početka njenog  novinarskog  puta,  jedna  periferna  činjenica  koju  je  ipak  neko notirao.  Prvi  njen  zapaženi  uradak  u  štampanoj  novini  nije  bio ni vijest,  niti  izvještaj,  već obični potpis  ispod dvije objavljene  fotografije. Prividno  sitnica, a  profesionalno  krupnica;  prepoznala  je  šta treba u kratkoj legendi  ispod  slike  poručiti  čitaocima. Urednik  je u toj sitnici prepoznao  ozbiljan  građevinski  materijal  za  profesiju. To  su bila vremena  profesije  u  nijansama  na  kojima  se  temelji  svako  ozbiljno  glasilo. Kasnije će biti Gordana temelj svakom mediju u kome je uređivala ili sarađivala. ‘90-ih,  tih zlih  godina,  našli  smo se  u „Borbi“  kao  saradnici, koju  će  malo potom, oteti  S. Milošević.  Potom  smo se kao izbjeglice  iz ”Borbe” okupili u ”Našoj Borbi” koju će  isti režim ugasiti (kao u Šestojanuarskoj  diktaturi   Kraljevine  SHS, 1929.) Mi  smo  se  postepeno  gasili, ali  Gordanu niko  nije  mogao da  ugasi  do  sudnjega  dana. U Danasu  je  pisala  do  zadnje  ure  svoju kolumnu ”Zarez”.  Nije  zarezivala  nacionalistički  Vučićev režim  za  koji  je nedavno  napisala: ”Ne može on da izađe iz Šešeljevog šinjela i da se distancira od inkvizitorske pozicije prema medijima i svima koji mu nisu po volji!… Zar ćemo opet u ‘90-te?” Prije toga ih je aforistički upozorila: ”Umesto da se parlament (srpski) razšešelji? … Jok more, zašešeljio se kao nekad!”  Šešelj je Gordanu proglasio izdajnikom srpskog  naroda  još u doba Slobina režima, a režim njega, patriotom prvoga reda… kad je repetirao pištolj na studente ispred Skupštine Srbije. Gordana nije patisala, samo je pisala i pisala:“Došli smo do apsurda, u kom se priča, perite ruke!, ali prvo da vam isperemo mozak”. Njoj ga nijesu isprali. Otišla je na taj svijet čista obraza i mirne savjesti …da je uz sve nedaće, bila u pravu!

I lično sam u obavezi da joj se s dubokim poštovanjem poklonim. Za moj najnoviji roman ”Smrt je uvijek u modi” iskazala je svoje mišljenje ovim riječima:”Ovaj roman sam pročitala u rukopisu bez ijednog uputa (usmenog ili pisanog) u njegovu temu i sadržinu. Potresao me jednako svojim ciničnim naslovom kao i tragično ironičnim epilogom. Niko se na ovim prostorima nije usudio da na taj način, tako uspešno, iskaže naš bratoubilački sram iz rata 90-ih, sa čijim posledicama još ratujemo, bez šanse za primirje. Tragično! zbog generacija koje smo rodili; a koje se, postepeno, ali sigurno izrađaju, našim sramnim zaslugama…To je priča, nažalost, kojoj se ne nazire kraj i traje tri decenije a danas doživljava  svojevrstan rimejk  kroz politiku koja je i tada dominirala.’’ U Bg. 15.1.2020. Gordana Suša, novinarka                                                   

(Prvi dio ove recenzije sadrži i preporuku Ministarstvu kulture Crne Gore da potpomogne štampanje romana. A nedavno mi je napomenula da bi željela, ako se oporavi, da prikaže roman u beogradskoj štampi)

Kada mi je, prije 15-ak godina izašao roman ”Život u dva primjerka” koji se ticao minulog rata i preminule nam profesije, odavde niko nije htio, ili nije smio da napiše prikaz knjige. A moja televizija RTCG mi je otkazala kameru 15-ak minuta pred promociju. Jedini prikaz knjige dala je jedino Gordana Suša iz Beograda, za Pobjedu u Podgorici. Napisala je da ću, možda, zbog te knjige izgubiti neke prijatelje, a možda i steći nove ? Ne znam da li sam ih stekao, ali znam da sam izgubio jednog od najboljih, Gordanu Sušu.

                                                                                                                            Mihailo Radojičić