EKO D.

Ovaj tekst pišem na dan proglašenja ”Ekološke države Crne Gore”. Kad su je proglasili, prije ravno tri decenije, krenula je Crna Gora u zagađivanje okoline najcrnjim zagađivačem Slobodana Miloševića, ratom! Rat je izgubljen ali je zagađivanje doprlo do današnjih dana. Pogubio je stotine hiljada ljudi na prostoru Ex YU, ili ih prognao na put bez povratka. Gubitnici ratova su pobjednici koji i dalje gube ali vladaju. Za 30 godina u Crnoj Gori nije procvjetao nijedan cv(ij)et kao srpski sv(ij)et. Razmnožavao se brzinom proste diobe najprimitivnijih organizama-ameba. Od tada sam objavio pet knjiga. Prva ”Šok” je najavila rat a ostale uglavnom nemir. Živjeli smo život u dva i više primjeraka a prva koju sam tada počeo da pišem, na današnji dan, ostala je u naslovu romana ”Život u dva primjerka”. Bolje je u smislu ovog datuma slijediti zapisano, koje je djelimično objavljivano bez ikakvog efekta, nego se oslonjati na sumnjivo śećanje.

Roditelji su mi rekli, da je prije neki dan mlađi brat mobilisan i da neđe zanima s vojskom . »Poslao je aber«, kaže otac s ironijom, »da neće zanimati izvan Crne Gore.«

»Oće, stari. Ta je ista vojska zanimala u Sloveniji a sad zanima u Hrvatskoj. Mnogo se zanimaju!«

»Evo dobio je poziv od crnogorskih vlasti da se javi na Žabljak.«

»Šta će tamo?«

»Vidiš šta piše? Osnivaju Ekološku državu!«

»Usred ratnog zagađenja osnivaju ekološku?«

»A koju drugu?«, kaže otac. »Drugu nikakvu niti umiju, niti smiju.«

»Pa šta da radim sa ovim pozivom?«

»Nađi brata i daj mu ga, pa ćemo viđet  šta ga više zanima?«
 

Pozvao sam neke novinare i saznao đe je vojska. »Prije Vukova mosta skreneš lijevo iza klanice. Nastaviš naprijed, pored Studenačkih glavica. Tabor im je iza vojnih magacina.«

Stigao sam tamo prema uputstvu. Na mjestu skretanja ime firme. Crvena tabla, crna slova. Klanica. Javio sam se dežurnom oficiru, pokazao mu poziv i na koga glasi. Ispoljio je neku nabusitost ili već kakav karakter imaju vojni činovnici. »Ko je vojnik koga tražiš?«

»Inženjer zaštite. Traže ga, piše zbog čega.« Malo je čitao, malo me je gledao sumnjičavo.

»Beži bre, koja ekološka država. Mi treba da očistimo celu zemlju od ovih koji su je zagadili a vi hoćete ekološku državu. Beži! Nama trebaju ti inženjeri. Ima, bre, da otvorimo deponije da sav taj otpad smestimo.«

Vidim koje je fele i nastavim njegovom logikom, mekano, gotovo saglasno, da mi se još otvori…pa mu kažem:

»Bolje onda otvorite logore, radi lakše kontrole.«

»Svega će biti, bato, samo nekih biti neće.«

Otišao sam prema parkingu. Prišao mi je rezervista koji me je uputio na dežurnog: »Večeras bocu vinjaka pod mišku i naći ćemo ga.«  

Tako sam i postupio. Vinjak, septembar, mjesečina. Sve prilično vidno. Odlazimo iza brda. Velika ledina. Tenkovi, kamioni, borna kola, topovi. Stotine vozila. Vojnici na karoserijama, pod ceradama. Sva vozila u poretku za pokret. (Ali ovi niđe ne mogu krenuti.) Spavaju u kamionima, pored kamiona, ispod kamiona. Kroz kamionske cerade, tu i tamo, tinja svjetlo baterijskih lampi i žamor. Piju, jedu, psuju i nikakve kontrole nemaju. Dominiraju pijani glasovi. Rezervista koji me vodi pored svakog kamiona izvikne ime koje tražimo. Nema odziva. Prošli smo desetinu redova. Svuda poneko pijan. Jedan takav uperio mi je lampu u lice i zakomandovao: »Natrag! Šta će ovde civil?« Uperio je i pušku. »Stoj!«

Iz glasa mu nije izbila vojnička otresitost, već pijana hrabrost. Stao sam. Rezervista mu je objasnio o čemu se radi i on je spuštio pušku. Vratili smo se natrag. Zahvalio sam se rezervisti. »Doći ću ponovo śutra. Ovo je besmisleno. Bolje je po danu. Treba li ponovo boca?«

»Vazda.«  

Ujutro šanse nije bilo. Mravinjak dobrovoljaca. Rijeke vojnika. Kuljaju odnekud pod punom ratnom spremom. Otvoreni magacini. Zaduženja. Ukrcaj. Kamioni se pune i ustrojavaju za pokret.  Pokret! Pored stočne klanice izlaze na Vukov most. Prelaze rijeku Zetu i hvataju glavni put Trebinje–Dubrovnik, Bileća–Mostar. Ostao sam zarobljen na parkingu više od dva sata. Siva kolona zašla je u brda na kraju aerodroma, ali joj se rep istezao još pola sata, dok su i posljednji napuštili bazu kod klanice. Repu se pridao i prirepak. Autobusi gradskog saobraćaja puni doborovoljaca. Za njima dva šlepera pivare Trebjesa. Puni piva za junake.

Toga dana nije javljeno đe je vojska upućena, niti đe je stigla, ali su predveče stigle vijesti o prvim žrtvama. Ako nijesu priješli granicu, onda je prvi protivnik bio pivo i vinjak a ne vojnik. Vijesti su glasile:’nesrećan slučaj’?! Nije javljeno mjesto nesreće? Nesreća je što vjerovatno ne znaju kako to da saopšte. Ako kažu da je sa ove strane granice, onda je to nesreća vojske, koja već samu sebe bije. Ako kažu da je sa one strane, onda ih drugi biju! Na kraju spas:’Dao je život na braniku domovine’. Zašto na braniku, kad nije napadnut branik.  Ali ko se to pita!?  (iz romana ’’Život u dva primjerka’’)

P.S. A vi se sigurno pitate, šta bi s bratom, nađoh li ga? Ne!…Tek nakon 15-ak dana dobio sam aber. Bio je u Mostaru koji je pao u ropstvo od strane JNA. Probijao sam se vazdan do tamo, kroz četničku ordiju koja je usput zaposjela sve drumove i krčme do Mostara. Brata sam zatekao unaprijeđenog …od inženjera u šofera. Upravljao je FAP-om zaplijenjenim od nekog privatnika koji se nije odazva na mobilizacuju.       

                                                                                           

                                                                                            M.R.Š