Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

ANDRIĆ U SRIJEDU

’’Kad beda prodre u misli, u govor , u shvatanje i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja,  i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta naopake i jadne religije, kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nijesu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuna i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom, nego bedom i njenim dugim, dugim trajanjem.  

 Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

 Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani. I stekao je glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zaseniti i zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hljeba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti ni zagasiti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.’’

“Znakovi pored puta”                                                                                                           Ivo Andrić

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.