Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

STIDNA DRŽAVA

Možda ću opet promašiti temu o državi, jednako kao što su, oni i ovi, promašili državu…a još je draže. A može biti da ću temu i nehotice pogoditi!?

Tog čovjeka sam povremeno srijetao u prolazu na centralnom skveru. Prepoznatljiv je bio, pored ostalog, i po naočalama masivnih dioptrijskih stakala sa koncentričnim abrazijama, što je govorilo da je slaba vida. Hodao je sporo i oprezno kao da nešto traži. I tražio je. Problem mu je bio, kad sam ga sreo ovoga puta, da stupi s trotara na pješački prelaz. Đustali smo se baš tu. Neko je naglo zakočio vozilo, a on je ustuknuo korak natrag. Zakačio je petom ivicu trotoara…i jedva sam ga zadržao da ne padne… Prihvatio sam ga ispod ruke i zajedno smo priješli na drugu stranu prema parku. Rutinski sam izgovorio pred ulazak u park:”Samo polako, ne brinite!” Tada je zastao, usmjerio pogled na mene i prepoznao me, rekao bih, prije po glasu nego po stasu.

”A to ste vi!? Nekad sam čitao vaše tekstove redovno, a sad vas jedva gledam i to ponekad u nekim video zapisima, iako dobro ne vidim. Izdao me vid od previše viđenog.” Nijesam znao što da mu na to kažem osim ono utješno, da možda ima lijeka, ”medicina je znatno napredovala.” Na te riječi nastavi dijalog:

”Nijesam baš zainteresovan da bolje vidim…kad se, kao što vidite, nema šta gledat!? Ovo što nam se dešava je neviđeno, a čini se i nečuveno.”                                                                          Ta njegova sarkastična duhovitost nije me izazvala da nastavim u pravcu njegove provokacije pa nastavih.

”Možda ste u pravu, ali ipak pokušajte s liječenjem.” On uzvrati tuk na utuk!                                                                     

”Možda bi bilo ljekovito da neki od svojih davnjih tekstova objavite ponovo u video verziji.’’

Pokušao sam slabovidom da se kurtoazno izvinim! ’’Pišem četiri i po decenije. Možda sam napisao i čitav vagon tekstova od kojih je više od polovine završilo u korpi za otpatke. Prenaporno je prebirati po prošlosti.’’

’’Nijeste u pravu. Makar bi se bolje viđelo u ovoj neviđelici, kako je sve krenulo i sa kakvim i čijim kadrovima…Kad se ti počeci prelistaju…ovo je logičan epilog.”

Rekao sam mu na to, da nijesam baš gebelsovski nastrojen, pa da uporno ponavljam isto, mada sam pokušao s podśećanjima već nekolko puta i da je efekat nula.”A koji tekst konkretno mislite da bi trebalo ponoviti”, upitah?

”Pronađite Stidnu vaš, s kojim je krenulo mnogo šta, prije tri decenije…Molim vas pokušajte, makar insert, da ponovite. Jer sam ja tada službovao u blizini lika koji ste u tom tekstu opisali i znam da je instaliran od strane obavještajne vojne agencije u službi Slobodana Miloševića…A kad sam ja to vidio…rekli su, njihovi vojni eksperti, da dobro ne vidim pa su me vidno liječili. Od tog lijeka mi je ovo. Gotovo su me oslijepili. No, od nečijeg sljepila, možda, može ponekad, neko drugi da progleda.”

Baš me izazvao! ”Pokušaću’’, uzvratih,’’da potražim taj tekst koji sam ipak zapamtio, mada od latinske mudrosti, repetitio mater studiorum est, ovđe nikakva vajde nema.” Na te riječi smo se rastali…a ja sam se kasnije pobrinuo da pronađem tekst, i makar insertom, izađem u susret  slučajnom, slabovidom namjerniku. Evo inserta!

 (Ovaj tekst je objavljen u vrijeme građanskog rata 1991-‘95 u Jugoslaaviji, kada je Emilo L. bio od vlasti posađen kao stožer i expert na čelo Javnog servisa i nezamjenjivog urednika Dnevnika TV CG.)

           …Posljednja epizoda se odigrala u neđelju koja je prošla (6. sept.199…god.), kada je TV Crne Gore držala vijesti u Dnevniku 2! Relativno “miran” dan na ratištima uznemirio je glavnog stožera javne državne kuće, koga nazivaju Emilo, a u lokalu mu je stotinu nadimaka. Emisija skrojena od tuđih materijala samo što nije presvisnula od jednoličnih i jednostranih zaključaka.

            I kada se očekivao totalni  pad dinamike i interesa za daljnje praćenje, isti voditelj je digao iz pepela. Najavio je prilog o kolekciji stidnih dlačica, pronađenih kod jednog (hrvatskog) robijaša u srpskim rukama, koji se navodno u ratu, bavio silovanjem. On je bio prekretnica u Dnevniku.

            Poslije stidnih dlačica, trećinu dnevnika voditelj je posvetio popovima, pa mu je prilog o stidnim došao kao spontana veza i za neke druge bradonje.

            U nadahnutom prilogu (o dlačicama) koga je voditelj podupro u najavi vrlo emotivno, robijaš je priveden pred mikrofon nekog reportera. Očekujući, prema najavi, produbljivanje teme, reporter je vinovnika (navodno brojnih silovanja) uglavnom kritikovao za bespravnu djelatnost naročito zato, što je svakoj od nesrećnica, čupao dlačice sa mjesta zločina i uredno ih evidentirao po katološkim brojevima. Medjutim, ono što je  iznenadilo gledalište; više je detalja o stidnim (bez stida), ispričao voditelj iz studija nego reporter sa lica mjesta… Tako smo stalno isčekivali, rasplet najave. Ni zlosrećni izvršilac gnusne radnje, nije reporteru rekao više podataka, čak se ustručavao, za razliku od voditelja (Emila) koji se, onako otresito, izvinio javnosti za ”grubost realizma”. Ali, založio se i ovog puta za (srpsku) stvar i nanjušio pravu temu. Toliko je tome dao važnosti da bi UNPROFOR mogao komotno uzeti tu uredno sređenu zbirku (stidnih) kao jedini validan dokaz do koga je došla crnogorska televizija. Voditelj se toliko upinjao da ‘kolekcionara’ ocrni, mada je već bio modar, da je bilo za očekivati da će, na kraju voditelj ostati među dlačicama, kao stidna vaš u svom prirodnom staništu…

            Tu je Emilo izlio sav svoj raskoš komentatora spolnih poslova. Ući će taj u istoriju informisanja po tretiranju jedne teme koja je za dlaku izmakla ostalima, a on se za dlačicu uhvatio.

            Emilo, ako ovako nastaviš, dabogda ti od onakvih stidnih dlačica brci udarili, da te pod nos ukrase, kad ga svukuđ turaš. I bradu ti popunili, pošto popuješ svake noći. Udarili i onima što su te postavili za stožera državne televizije, i dok im trag traje, boljega ne zaslužili… što nam sve radite, bez pitanja.

            A ni moje zasluge u tome nijesu male. Ja sam bio u komisiji kada su te primali (bijaše stidan ka vaš), pa i ako ti tri puta nijesam dao glas, tebi je odnekle došao spas. Ti si, koliko se gođ ja branio i moja velika stidna vaš… A izvini zbog grubog realizma.

            Što se tiče vaški, za njih ima lijeka – mogu se prorijediti, bar u dnevniku. A što se tiče stida, stidjećemo se dugo. Zato mi je milije što si vaš no naš!

            P.S. Državna televizijo – stidnice! 

                                                                                                                                                                      M.R.Š.

 

Jedno mišljenje o “STIDNA DRŽAVA

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.