Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

OBRAČUN sa TRUPCEM

Bio je taj zdjelan kao kakav crtež duha iz boce. S tim što taj crtež ima lepršavu eleganciju a ovaj nije imao nikakvu. Širio se od pete do glave. Dolje uzak a prema gore razuđen. Ličio je na poluproizvod, poput trupine koju tek treba obraditi. Tako nedovršen stigao nam je u televiziju da njom upravlja a nama zapovijeda. Oko tv doma, (tako je zvanično glasio projekat nove televiziji) bila je prilično široka zelena površina, nekultivisana kao travnjak, pa se često pretvarala u pašnjak za krupnu stoku koja je tu stizala sa periferije kojoj smo i mi prpadali. Krave, teled, konji; bili su nam prirodno okruženje. Poslije jednog kolektivno-političkog sastanka, dok smo izlazili iz televizije jedan dorat bio je pored samih stepenica. Neko se uzgred zapita što ne bi direktora na tom tako važnom sastanku? Neko uzgred odgovori…Ne znamo đe je, ali konj mu je tu. I stvarno je bio iz tih konjskih krajeva u kojima je marva jedini prevoz. I stvarno je bio oduševljen životinjama…Što je svakako za pohvalu, ali je za pokudu što nije ostao tamo. Jednom nam je dokon, nekolicini, održao ozbiljno predavanja o snazi volova iz njegova zavičaja, te koliki im je učinak u singlu a koliki u dublu. Toliko je zanosno pričao o volovima i njihovim performansama da sam očekivao da će i u singlu i u dublu završiti na Vimbldonu. I da će se svu priču o njgovim ’’junacima’’ okončati na pašnjaku Vimbldona, jer Vimbldon je prije sve ga travnjak. Ne ode tamo no dođe u televiziju.

Urednik igranog programa zatražio je od mene da napišem scenario za neke kraće, segmentirane forme igranog programa, koji će se smjenjivati muzičkim sekvencama. Bilo je tu i dijaloga i didaskalija sa uputima za glumce i reditelja, za mizanscen, za enterijer i eksterijer. Takvi tekstovi su vrlo razumljivi za one kojima su namijenjeni a za laike i diletante, liče pomalo na svaštaru. Ne śećam se na koju temu sam pisao ali je direktor tražio, budući da potpisuje nalog za produkciju, da on vidi scenario. To je naravno nemoguće ni odbiti niti izbjeći. Tako je tekst otišao dotičnom, i u uvodu opisanom direktoru, na čitanje. Kad je obavio čitajuću expertizu, pozvala me sekretarica ovim riječima: Dišo ve je pozva na razgovor (tepala mu je Dišo). Po iskazanoj rečenici za poziv shvatio sam da mu je sekretarica knap.…I kazala je vrijeme kad treba da budem u kambinetu. Otišao sam kod Diša kad je trebalo. Zatekao sam ga gotovo ispruženog u fotelji. Poluležeći položaj. Samo glava s remanima je gore, ostatak ispod. Duduk iza velikog stola. Imao je mrzovoljno smrgođeno lice i stisnute usne u liniju, ka'da mu je govno pod nos. Držao je tekst u rukama da mi da do znanja kolio je u toku. Rekao je: Sjedi tamo. Tamo sam sjeo na odaljenu stolicu. On je listao tekst preda mnom. Opet mu je bilo govno pod nos. Potom ga je okrenuo prema meni. Bilo je tu prilično stranica koje su ga, po prilici, zamarale tokom čitanja. Vjerovatno oni uputi za reditelja i glumce. Vidio sam, na tren, da je radila i crnvena olovka. Usudio se da me ispravlja ka đaka. Čak je bilo i štrikova. Ne znam po čemu i odakle mu je to došlo. Imao je od škole neku od političko-marksističkih, kojih je bilo ka paśije repova, tada popularnih kao današnje za menanžment, pa je tako i zasio na mjesto đe sam ga danas zatekao u poluležećem položaju. Nijesam imao ništa protiv za sugestije, čak i njegove, ali on je križao. A urenik, nadležan za program, je tekst prihvatio sa sitnim sugestijama koje sam u redakciji već prihvatio i upisao, a direktoru poslao tekst ponovo iskucan u čisto. Ovako mi se obratio!

-Pročit'o sam ti ovo. Ti si ga pis'o…nijesi žalio papir. Kod njega ništa nije bilo napredno, iako se školovao. Koristio je, tzv. regresivnu asimilacija vokala o. (O na kraju riječi, na severu odakle je sjarg'o, fonološki ukida a…pis'o, čit'o, spav'o)…Pa progovori, mašući mi tekstom:

-E jeb'o mi oca ako ja ‘vako ne bi’ mog'o pisat! To je toliko prosto, da i ja mogu vak'o mislit.

-Pa, kažem, baš sam i pisao tako da pogodim kako neko drugi misli. Ako sam pogodio, to bi trebalo da znači da je tekst uspio.

-Ma kako uspio bolan. Sve prosto k'o pasulj?

Vidio sam kolko je sati ali sam mu ipak odgovorio:

-I ja imam sličan problem kad čitam ozbiljne pisce, napr. Andrića? … I meni se čini da Andrić zna da misli kao ja, ali ja znam, da ne znam da mislim kao Andrić.

-Ma jebo Andrića, ja sam ti ištrik'o višak i skratio…pa snimaj ak’ oš, ako ne'š kako goj o'š…ostaće više para u kasu za nešto pametnije.

-Kad smo već kod Andrića, kažem mu; prilikom jedne adaptacije jednog njegovog djala za film, pitali su ga da li mogu da skrate neke pasuse koji nijesu bili dovoljno adaptabilni za jezik filma. Znate li šta je odgovorio?

-Otkud znam jeb'o ga ti!?

-Rekao je tiho i uzdržano kakav je inače bio:

”Skraćujte…ali vas molim, ne dodajite.”

P.S. Ovakve je trebalo davno (u)skraćivati da valdaju bilo đe i bilo sa kim. Zbog takvih smo danas dobili vlast čiji su nedavni preci skraćivali za glavu.

                                                                                                                                     M.R.Š.

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.