Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

***  

’’Neću ti govoriti o razvalinama hramova Jupitera, Merkura, Venere i nekih drugih koje smo tamo videli. Njihovi stupovi još stoje uspravno, njihovi svodovi još nisu srušeni; trošni nadživeli su su svoje bogove. U jednom hramu pucao je Vukalo, po zapovesti Vladičinoj, da čujemo kako se eho razleže… Videli smo razvaline amfiteatra, koji je, kako kažu, samo za jednu četvrtinu manji od Koloseuma u Rimu. Pohodili smo i Grotu Sibile (Sibilina pećina). Dugo se i mučno ide kroz nju dok se ne dođe do kupatila i sobe gde je sedela Sibila i odakle je starim Rimljanima proricala šta će im do posletka biti. Kroz ovu je pećinu, kao što Vergilije peva, išao Enej (glavni junak ’Eneide’) na onaj svet, u podzemno carstvo, u pakao. Pred tom pećinom našli smo nekoliko krupnih i crnih *lazarona, za koje nam se učinilo da su sad izišli iz pakla. Ovi banditi gledali su začuđeno u srebrne toke Đukine i Vukalove. Nigda toliko srebra nisu videli na jednom mestu. Okoline Neapolja su svagda opasne za putnike. Ja i Đuka molili smo Vladiku da ne ide; no on zapovedi da se ide. Dvojica ot tih lazarona zapališe buktinje i pođosmo.  Jedan od tih Talijana išao je s buktinjom naprijed, za njim Vladika, za Vladikom Vukalo, a za Vukalom ja; na posletku išao je za mnom onaj drugi lazaron s buktinjom. Đuka je ostao pred pećinom, i gledajući za nama reče: ’Bogami ako jednu uru na izađete, ja ću sve ove što napolju ostaše isjeći.’

Pećina je sva kroz celac kamen prosečena; ona je tako niska da smo se morali ugnuti (saviti)… Kad smo neko vreme ćuteći išli; reknem ja: ’Da se vratimo, gospodare!’ – ’Jami, čoče!’ Tako je imao običaj reći kad što ne odobrava, ili mu se nešto ne svidi. Kad vidim da pećina nema kraja i da je sve uža, opet reknem: ’Da se vratimo, gospodara!’ Vladika, idući dalje, zapeva polagano, kao uz gusle:

                                                             ’Vidi mu se, mrijet’ mu se neće,
                                                           A jest nešto što ga napr’jed kreće.’

U to doba izađosmo najedanput u neku veliku šupljinu. Izgledala je kao kakva osama prostrana sala. Tu je živela proročica Sibila. ’Šteta što je sad nama, – reče Vladika  šaleći se, – da nam kaže hoće li Omer paša, kad satre Bosnu, zaista udariti na Crnu Goru. ’ Tu smo se malo odmorili i ispravili leđa. Odatle dalje treba ići preko vode koja se videla kroz jedna velika vrata. Vođe naše, već su se spremile da nas nose preko vode, na drugu stranu … Vladika zapita jednoga: ’A možeš li ti mene prenijeti? Vidiš koliki sam ja?’ – ’Mogu’ – odgovori onaj. – ’Vaša ečelenca (ekselencija) nije ništa pri trbušatim Englezima koje sam ovuda, na leđima, prenosio.’ Prešavši preko te vode došli smo u suvotu, u sobe Sibiline, koje su nekad bile iskićene i ukrašene mozaikom. To je sve pusto i porušeno sada. Niko ne dolazi sad ovde da čuje šta će mu biti… Jedva sam čekao da izađem iz ovog podzemnog carstva, i ne bih više tu došao da bih znao da će me Vergilije, u svojim pesmama, kao Eneja opevati… Radovao sam se kad sam pri izlasku iz pećine čuo Đukin glas gde, terajući one talijanske prosjake, da ne ulaze u pećinu, viče: ’Mak’se otole, gadu!’’

’’Pisma iz Italije’’, u Napulju, 1851.                                                         Ljubomir Nenadović

*Lazaroni- sitni uslužnici i prosjaci u Napulju

 

Prch.me

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.