Niko pametan neće reći za nekog religioznog matematičara da nije dobar vernik, ako tvrdi da su dva puta dva četiri, a ne kaže „ako Bog da četiri“.

Ali ako bi na kraju neke komplikovane i nerešene formule proizvoljni rezultat učinio zavisnim od volje Božije, on bi zapravo zloupotrebio božanski autoritet i ne bi iskazao poštovanje Bogu, kaže Marko Oršolić u knjizi „Savremena suočavanja „.

Od tri hrišćanska carstva: Katoličko (austrougarsko) protestantsko (nemačko) i pravoslavno (rusko), svaki car je želeo svoju Crkvu a svaka Crkva se oslanjala na svog cara da bi zajedno vladali „voljom Božjom“ i tako se u srednjem veku rodio i princip „Cuius regio, illius religio“ – Čija zemlja njegova vera – i zadržao se do dana današnjeg.

Svaka novostvorena država posle ratnog raspada druge Jugoslavije proglasila je i svoju crkvu, kao sekularna vodi računa o njenoj autonomiji ali u novije vreme se događa i jedan paradoks da Crkva generalno ne vodi mnogo računa o autonomiji i nezavisnosti svoje države.

Tako ovih dana svedočimo moćnim i masovnim molebanima i litijama u Crnoj Gori, u kojoj Srpska pravoslavna crkva hoće da promeni i cara i državu.

Povod je Zakon o slobodi veroispovesti koji navodno otima srpske svetinje i narod ja sasvim odlučan da ih brani.

Dokazivanje vlasništva je jedno, što predviđa Zakon, a izbacivanje iz crkvene nekretnine nešto sasvim drugo i to bukvalno nigde ne piše.

Zakon Republike Srbije, na primer, Srpskoj pravoslavnoj crkvi priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija o duhovnoj vlasti (Odluka Narodne skupštine Knjaževstva Srbskog od 21. maja 1836. godine) i Zakona o Srpskoj pravoslavnoj crkvi („Službene novine Kraljevine Jugoslavije“, broj 269/1929) onda ne bi trebalo da bude sporna ni 1918. godina po crnogorskom zakonu kada je Crna Gora postala sastavni deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca a četiri godine kasnije odlukom vlade Kraljevine SHS, Svetog sinoda SPC, i Vaseljenske patrijaršije autokefalnu Crnogorsko primorsku Pravoslavnu crkvu prisajedinila Srpskoj pravoslavnoj crkvi!/ Digitalizovane Službene novine od 3. juna 1922. na prvoj strani. / Jer je, valjda, na nekim spisima zasnovana duhovna vlast na koju poziva Ilija Garašanin. Takođe, verovatno je da će biti problema u dokazivanju vlasništva nad crkvenom imovinom u vreme kada je postojala autokefalna crnogorska crkva, jer logično je pretpostaviti da je i ona ponešto imala pa će i ona morati sudski da dokazuje, ali tim zakonom se ne predviđa oduzimanje te imovine od sadašnjih korisnika.

Stručnjaci Venecijanske komisije vele da država ima pravo da nametne stroge uslove za korišćenje imovine kako bi se zaštitilo kulturno nasleđe, ali i da mora da predvidi dodatne mere zakonske zaštite da bi stav o neotuđivosti bio nedvosmisleno jasan! „Zbog toga je Venecijanska komisija preporučila da Nacrt zakona jasno navede da promena u vlasništvu nad verskom imovinom neće automatski uticati na već postojeće pravo na korišćenje takve imovine“

E potom su usledile balkanske specijalnosti: Aktuelna parlamentarna vlast u Crnoj Gori nije ovo preciziranje usvojila, odbila je 270 amandmana poslanika Demokratskog fronta koji su gađali poslanike DPS i razbijali tehniku na stolu predsedavajućeg kako bi sprečili izglasavanje „najopasnijeg zakona protiv naše crkve i verujućih ljudi“. A nije im mnogo pomogao blagoslov patrijarha Irineja ali, očito jeste njegov zavet da se „na svakom mestu i u svakoj prilici bore i ne odustanu od odbrane Srpske pravoslavne crkve“ .

Zatim im se u srpskom parlamentu pridružio lider Dveri, Boško Obradović, koji je na sednicu ušao sa transparentom „Vučić i Milo – braća blizanci“ a sa govornice upitao poslanike „da li podržavaju otimanje srpskih svetinja“ ? I tu je došlo do koškanja i prekida sednice ali je održano nekoliko molitvenih šetnji i u Beogradu.

Televizijske poruke i novinske naslovnice zapljusnule su medijsku scenu u Srbiji, o „Milogori“, njegovom prizivanju NATO da bi nas bombardovao, podmetanju droge i oružja vladikama a sve uz potpaljivačko pitanje može li Severnoatlantska alijansa da zaustavi litije , kulminira ambivalentnim stavom jučerašnje gošće jednog od jutarnjih programa na nacionalnoj mreži: Crnogorci su najbolji Srbi !

Drugim rečima Crna Gora je samo teritorija a Srbi su, zapravo, njen narod! Reciklirana velikosrpska maštarija ili pritajena čežnja prosečnih građana Srbije da ima more?

Ni jedno ni drugo mada se, u srpskoj javnosti, zdušno radi na tome da postane i jedno i drugo.

Jer kako drukčije razumeti prebrojavanje krvnih zrnaca, skandalozne, svađalačke Dačićeve, Vulinove i Lončarove pretnje Crnogorcima u Srbiji! Nikako, jer iza takvih reči stoji pogubna ratna politika čije posledice i dan danas trpimo.