Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

Marko Miljanov

ĐULJA I IVEZA

Kad je turska vojska na Kuče krenula, neću nabrajat Srbe koji su mito iz Turaka primili i s Turcima na Kuče vojevali; za izdajnike je neđe drugo rečeno, a ođen da rečem za neizdajnike. Turska je vojska došla u Zetu, kod kuća Begovića. Vezir skadarski sjedio je na prozor od kule, a vojska napolje, oko kule. Među vojskom bila su dva Oraovca neizdajnika, Đulja Jovanov, Podgrađanin i Iveza Vukov, Kuđanin. 

Vezir će s prozora: 
»Đulja, evo ti barjak carski da mi nosiš pred vojskom na Drekaloviće!« — i spusti barjak s prozora niza zid. 
Đulja će veziru: 
»Čestiti pašo, ne dopušta mi čast đa dižem tvoj barjak na moju braću!« 
Vezir spušti konopac pokraj barjaka govoreći:
»Uzmi, Đulja, barjak pred vojskom, ali konopac na grlo!« 

Đulja: 
»Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče!«
Penje se na šticu koja je za vješala načinjena. Viseći, barjak okrenu iza sebe, a konopac na grlo namače. 

Vezir: 
»Još jednom, Đulja, velju: uzmi barjak carski da ti ne miču šticu ispod nogu!« 
Đulja: 
»Sam ću ja, pašo, mać šticu da se ne muče tvoji Turci.«
Oko toga Đulja izgovori ovo: »Ostavljam na amanet moga svakoga Drekalovićima, a ja umirem za njih veselo!« 

Reče mu izdajnik Punan Dedin, Oraovac, podrugljivo: 
»Na čiju kuću vrana prdi, Đulja?« 
Đulja odgovori: 
»Danas na moju, a sjutra će na tvoju, Punane!« — pa tresnu nogama u šticu, te se prevrnu. 
Poslije ovoga vezir okrenu oči na Ivezu govoreći mu:
»Iveza, ali ti barjak, ali konopac?« 

Iveza: 
»I ja ću što Đulja, a ne barjak!« — pa krenu k vješalima. 
No Sulejman Kut, poturčenjak, Ivezin rođak, reče Ali-paši Osmanagiću iz Podgorice: 
»Ne da da se Iveza objesi ako si Turčin!« 
Ali-paša ufati Ivezu đe je krenuo na vješala i gledajući ozdo u prozor đe je sjedio vezir, govori mu: 
»Čestiti pašo, može li ga blago otkupit da se ne objesi?« 
Vezir: 
»Ne! pašo.« 
»A da može li moj sin đa se za njega objesi?« 
Vezir: 
»Ne! pašo.« 
»A da mogu li ga ja zamijenit da se objesim za njega?« 
Vezir: 
»Ne! pašo.« 
»Aman, sve ću dat za njega, pare i sina i sebe, a njega ne dam!« 
Vezir, zamišljen, nekoliko trenutaka stađe, pa reče: 
»Eto, poklanjam ti ga, Osmanagiću!« 
Sva vojska čestita ovo velikodušno poštenje. 
Za ovo će se nać neđe drugo opširno a za ođen neka ovoliko.

Prch.me