Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

MARKO MILJANOV

Crnogorski_Vojvoda_Marko_Miljanov

Turčin neki iz Stare Srbije, iz varoši Gilana blizu Kosova, ima je sina i kćer. Sin je dorasta za nizame carske, i došli su da sa vode ka i druge. Majka i otac, nemajući do njega, da se pomame od žalosti. Đevojka je tješila roditelje govoreći: »Ne bojte se, neću ja vas ostavit bez sina!« Oni su je začuđeno gledali i njene riječi za prazne držali. No đevojka ode na stranu, Obuče muške aljine, pripasa oruže i ode kod onije što nizame kupe. Oni ju primiše u nizame kao muško, ne znajući da je žensko. Kako pričaju da je front učila, u bojeve odila i za drugi vojnički rad sposobna bila, to neću da pričam ovden. Samo ovoliko: pošto se svrši rat, nju je neko u kupalište opazio i kaza paši da je žensko. Paša ju pita, a ona kaza da je majci i ocu ostavila sina, svoga brata, a namjesto njega ona u vojsku pošla. Paša je posla u Carigrad, i car joj da nišan-zvijezdu i odredi joj penziju da može živjet u Carigradu. Ona nije kćela, no je pošla doma kod oca i majke, i tu ostade noseći oruže i muške aljine. Zavještala se da i nosi dok je živa. To je bilo ovoga najpotonjega rata turskoga i slovenskoga. Ovo mi je priča Barjam Pećanin, zabit od zaptija, koji zna đevojku, oca i majku joj. 

’’Primjeri čojstva i junaštva’’

Prch.me

VIĐI JOŠ

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Lajkuj nas!