Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

Drug TITO u dnevnoj sobi

Doktor me pozvao da vidim druga Tita. Nijesam znao kako će to izvesti niti kako se to može desiti u gradu N. đe je drug Tito, jedva dvaput boravio, davno, i to na obdan. Jednom, kad sam imao 12 god. i ja sam ga dočekao ka Titov pionir, iako nijesam imao crvenu pionirsku maramu. Mislim da je to bila  prevelika investicija za pučansku đecu koje je bilo ka pljeve, pa su pionirske marame imali samo imućniji i odaniji. Ośeća sam se drugoplasirano jer su takvi dobijali i plavu titovku sa crvenom petokrakom…a to nije izgledalo loše. Ispod svega je blistala bijela košulja, uštirkana, ispeglana, utegnuta, sa razuđenim kolijerom do ramena. Imali su i bijele patike ali se u masi nijesu viđele. Bina sa koje će govoriti drug Tito, bila je na desnoj strani njegovog trga, ispred knjižare Progres. Nije se moglo krknut od gužve i pritiska. Zapazio sam tada prvi put šta znači biti fotoreporter. Svi su se tiskali u prednji red u svečanim odijelima, ukravaćeni na nebeskoj žeravici. Potili su se i topili u znoju profesije, gurali se i zaskakali ostale, da što bolje uhvate druga Tita.  

Pođekad, u školi bi pitali bolje đake; šta bi ko od njih htio da izuči, kad poraste?…Neki bi odgovarali da bi jako voljeli da izuče za druga Tita ! Nije ni čudo, u tom imenu je bilo i zvanje i zanimanje. Kasnije bi kod nastavnika, koji je to pitao, dobijali visoku ocjenu, iako takvog predmeta nije bilo. Niko nije htio osim jedan, sa nadimkom Mili, da izuči za kralja… iako je škola bila u kraljevom dvorcu. Rekao nam je jednom, i odmah je bio prošpijan od dobrih đaka, da mu je đed oficir, službovao na dvoru kralja Nikole. Rekao je to tada i nikad više. Odmah su ga prozvali Mili četnik, iako nijesmo znali zašto. Stiglo je to do u vrh škole. Direktor Filip je bio strog i kratak… i visinom i izrazom! Ušao je u razred iznenada u sivom odijelu na preklop i u sred časa prekinuo nastavu. Šapnuo je nešto nastavnici pa je ona prozvala Milog kod table a direktor je naložio da ponovi ono za đeda? Mili je ponovio: ”Đed mi je bio oficir na dvoru !” Onda sam je usrao stvar i digao dva prsta da se direktoru dodvorim šta li? Direktor je rekao ”Izvoli!” …A ja sam rekao prilično drhtavo: ”Druže direktore, moj đed je zidao ovaj dvorac i manastir, ali ja to nikad ne bih rekao.”

”Dosta si rekao… i ti izađi!” Izašao sam i stao pritalaušen pored Miloga.

”Otkud ti znaš da ti je đed gradio ovu zgradu (nije htio da kaže dvorac)?” pitao me sa vriskom. Rekao sam, da mi je baba živa i da može pośedočiti kako je dvorac građen”u žitu”…pa nastavih da je svaki majstor, kao moj đed, dobijao dvije oke a radnik samo jednu. Na to je opet vrsnuo direktor:

”Ovakve su porodice neprijatelji radničke klase!”

Onda se propeo na prste (bio je malo viši od nas) i serijski nam zaždio po šamarčinu dajući svima na znanje ko smo. Tako me žvajznuo da sam se pišnuo u gaće. Više mi ništa nije padalo na pamet osim da pogledam dali mi je piš izbio i kroz kratke pantalone. Izbio je. Pogledao sam Miloga na isto mjesto. Nije se omakla mala nužda unuku dvorskog oficira. Direktor mi je zavrnuo uvo…”To što ti baba prede nije dokaz i mrš u klupu.”

Milome je uradio isto i rekao ”ti van i zapamti, nema više kralja… taj ne valja!” (Kasnije je prebačen iz naše škole, koja nosi ime narodnog heroja, u neku na periferiji koja se zvala samo Osnovna) Poslije sam tu žmiru od direktora, uvijek zaobilazio. Poslednji put sam ga vidio na stepenicama sa istočne strane dvorca. Povodom smrti Moša Pijade, visokog saveznog funkcionera, držao je đacima komemorativni govor. Cmizdrio je. Propišao je na oba oka za Mošom, ka onda ja od njegove šamarčine. Izgledalo mi je tada, a i sada, da su za ideološke funkcije neophodni plačkonji.

Tito je uzeo pod svoje, i sumljive i nepouzdane roditelje, čija su đeca prerasla obuku Titovih pionira. Svima takvima, koji su našli dva śedoka dao je boračku penziju, tako da su oni za pare, bili samo takvi patrioti i najbolji vaspitači svoje đece u duhu poretrka… U protivnom ostali bi bez penzije. Doktor je bio od takvijeg. Pod navodnom opsadom grada N. priješli su mu roditelji, iz pekare u pivaru i zadobili status borca. Od ničesove druge borbe za slobodu naroda, nijesu obidovali. Sin je specijalizirao ortopediju vilice i nestao izvan zemlje. Zarađivao je mimo druge. Imao je, bar se tako ’falio, prvi auto sa frižiderom, prvi gliser i prvi tv na daljinsko upravljanje, Telefunken. Roditelji, kao Titovi borci, bili su zbrinuti a on nije bio zabrinut ni zašto osim da podržava režim. Stoga me doktor sada vodio da vidim druga Tita.

Odveo me kući. Očekivao je možda da ću ja to oduševljenje (kad ga vidim) objaviti na tv, jer sam već bio tamo reporter. U dnevnom boravku boravila je samo njegova majka. Bila je u dubokoj fotelji visokog naslona. Seđela je uspravljena poprsja, začešljane kose sa mini valom iznad čela poput titove frizure. Pušila je na cigarin, tj. muštiklu poput Titove, držeći je odozdo, pozirajući ka Tito. Imala je i naočale, poput njegovih, stakala ovjenčanih samo gornjom pozlaćenom lajsnom. Sin je po prilici, mami dodao i Titov diskretni biljeg, desno, iznad gornje usne. Godine su joj dodale i naborani podvaljak ispod brade. Prije nego sam joj prišao doktor joj naloži ’’osmjehni se mama’’…i ona to uradi. Ugradio joj je nove zube pa joj je i osmijeh bio adekvatan. On me oduševljeno upita: ’’E je li Mićo obraza ti, mama pljunuti drug Tito?’’  Jes, obraza mi, ako ga iđe pljunuo, ođe je…i pružih mami ruku… ’’svaka čast!’’ Bi odušeljen…i mama mu! 

Kad su Titova vremena postala passe, i mama je pasala a doktor je pljunuo na prošlost i postao pljunuti podanik svesrpskog sveta i tamo se presilo. Kad bi se danas vratio u grad N. ima bi đe doć… Svi Dražini pioniri i prvoborci četničkog pokreta, divno bi ga dočekali.

P.S. Kad sam ovaj tekst ’’Drug Tito u dnevnoj sobi’’ memorisao u My document's, računar ga je zapamtio pored naslova ’’Četnički partizani’’. Ne znam kad sam ga pisao, niti da li sam ga igđe objavio ali mi se nametnuo kao sudbina. Evo ga:

Partizana nema. Bili pa prošli. Izumrli. Poslednji su otišli ’91. u četnike. Tada su povukli i Titove pionire sa sobom. Kad su se T. pioniri vratili iz četnika, dokusurili su partizane i uzeli od njih zemlju i gradove. Onda su godninama išli iz partizana u četnike i obratno. Mnogi su mislili da će im se od toliko obrtanja zamantat u glavu, ali ništa. Još nijesu, ni stali, ni odustali, ni propali. Slave partizanske pobjede jer četnici nemaju…ni jednu! Slave (svoje) četničke poraze jer imaju svaki. Prvi put u Crnoj Gori vladaju poraženi. Za pokoj (duše) partizana u zdravlje četnika. Slave i gubitke i pobjede, barabar i u isti mah, samo da se slavi. Nemaju nijedne svoje slave, osim vlasti, koju ne daju nikome. Najveći njihovi protivnici i u životu i u Skupštini, su isto četnici iz istih borbenih redova, koji se nijesu dokopali vlasti zajedno sa svojim istomišljenicima. Vlast je uzela pod svoje, sve bitke, pobjede, spomenike i antifašiste; i sve prevela katastarski na sebe… Narode ko te **be!? Oj četnički partizani došli su nam crni dani.

                                                                                                                                             M.R.Š.

 

Jedno mišljenje o “Drug TITO u dnevnoj sobi

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.