Ko na Prču ak' i malo stoji više vidi no onaj pod Prčom!

DO

Bio je hladni rat. Rusi su ‘ladno ušli u Češku. Okupirali je pod izgovorom vojnih manevara Varšavskog pakta. Ekstremizam prve vrste, ali se to tada tako nije zvalo. Okupator se zvao Sovjeti (SSSR), ali to su bili Rusi u svakom pogledu. Kad Rus hoće da ti pomogne on uđe u tebe do džigerica… da te razdere. Imperator bez milosti. Dvadeset kopnenih divizija za jedan dan, bez ijednog gubitka, 1968. pokorili su jednu dvoimenu zemlju. Na nebu su imali još dvije leteće divizije sa desantnim jedinicama. Svi su se u isti mah i dan, sručili na mirni narod. Zemlja se tresla. Ušli su u Slovačku ali je važno bilo ući u Prag, prijestonicu Češke i Čeho-Slovačke.

Istovremeno se zatresla i naša zemlja ali ne od Rusa, već od unutrašnjeg neprijatelja studenata. Pobunili su se u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Krenuli su bez pravog povoda a tražili ispunjenje još nedefinisanih zahtjeva. Bio sam i ja nedefinisani učesnik. Bilo mi je jasno da ne znam šta da tražim a toliko toga nijesam imao. Okle? Četvorica studiramo iz iste radničke porodice o trošku domovine i još u različitim univerzitetskim centrima. Kakav luksuz?…Iako ništa nemaš osim mogućnost da studiraš. Pridružio sam se protestu ”da je više vojske”…A u suštini imitirali smo Pariz đe je Danijel Kon Bendit digao pravu studentsu revoluciju. Svi za njim i ako pojma nijesmo imali kuda i kako. Istok blizu. Zapad daleko. Studenti zaglavljeni kod podvožnjaka na Novom Beogradu. Tu sam shvatio da nam nema puta u iluziju Zapada. Zapali smo u usko grlo. Glavna magistrala na putu sa Istoka na Zapad i naših Yugo snova, odvijala se kroz taj podvožnjak širine jedva 8m. Uz to, u vrijeme kiša punio se vodom a stalno bio prepun saobraćnih čekanja. U vrijeme studentskih demonstarcija sve je stalo a studenti zastali. Nijesu mogli prema Terazijama da pobune stari Beograd. Novi je bio tada, samo konfekcijsko naselje na periferiji za oficire i državne činovnike, od Fontane do Studentskog grada. Vidio sam i jedan manifest demonstranata kao rulje. Jednog ugojenog prolaznika sa uzvikom ”Ua debeli!” ugnali u neki ulaz i više ga nije bilo. Besmisleno. Besmislenija je bila samo parola ”Hoćemo posao!”. Kako, okle…iz prkna? Koji posao za nesvršene studente.

Režim je tukao s reda svakoga. Batine je dobio i pridruženi profesor koji je vikao sa čela protesta ”Tucite mene a ne studente!” Izašli su mu u suret. Prebili su ga ka mačku… Iznijeli su ga. To je bio jedini jasno definisani zahtjev, ispunjen na licu mjesta. Jedina utjeha režimu, koja tada za razliku od sada, bila je da niko neće na Istok k Rusima. Oni su bili otpisani još ‘48 Brozovim ”Njet” Staljinu. A Rusi su svakoga, u svom zabranu, kome je i na um pao Zapad osudili na vječiti Istok.

E to se desilo Čehoslovačkoj kad i nama studenti ‘68. Onda je nastupio relaks. Idemo na tu stranu u internacionalizam a protiv ruske invazije, sa pritajenim strahom i da se Rusima ne spotakne u pamet da obrnu ovamo ako im dobro krene tamo. Rektor beogradskog Uneveziteta Dr Dragiša Ivanović na Trgu Marksa i Engelsa u centru Beograda je gromko Njegošem, dao podršku Česima i Slovacima osuđujući rusku inavaziji: ”Krv je ljudska ‘rana naopaka!” te da se okupator pazi ”čeških knedli” koje mogu u grlo da im zapadnu. Rektor je imao ponta. Naučnik međunarodnog imena i narodni heroj našeg prezimena. Trg je odjekivao prepun. Na sve strane su raznosili poruke YU mediji a inostrani ih prenosili. Daleko se čulo.

Crnogorac iz Dola

U jednom selu zvanom Do, u kraju mog porijekla, ustali su da se suprostave dalekoj agresiju… Krivudavim putevima udaljenoj bar hiljadu milja. Selo je bilo zatureno, zapušteno, odsutno. Postoji samo na lokalnoj mapi. S malo kuća i s malo više ukućana. Ni radio glasa nit tv oglasa koji su povazdan zasipali javnost podrškom Česima i pozivima na otpor. Česi nijesu znali za te podrške. Bili su gluvi u bloku pod okupacijom a nijemi na ulicama. Ruske tenkove su tretirala ka domaću marvu. Nijesu se po naški, glavom bez obzira, odupirali. Šetali su mirno kao da im se nije desio udes, doturajući pođekad i po koji cvijetak oklopljenim Rusima.

Što se dešava u svijetu, u našem Dolu se ne čuje… Može samo da se načuje. Načuli su da su Rusi upali u bratsku Češku. Nijesu znali ni da je sa njom Slovačka. Bili su uglavnom umirovljeni preostali ustanici iz 13. Jula od prije četvrt vijeka. Zaboravljeni u dubodolini ispod planine. Iako u dnu svijeta i pri dnu života oglasili su svoj stav za otpor. Sastali se đe su mogli i oglas napisali za javnost. Zaključak opisanih i otpisanih iz Dola je otprilike glasio ovako

Da Do osuđuje sramni i neprijateljski ruski napad na prijateljsku češku zemlju… Da  Do izričito traži da se Rusi , svi do poslednjeg, povuku sa okupirane bratske teritorije u najkraćem mogućem roku. Što prije to bolje. I na kraju udarni zaključak… bili su izričiti, da ukoliko se slučajno ne povuku Rusi, u roku od neđelje dana, sastanak je unaprijed zakazan, na istom mjestu, za sedam dana.

Rusi se nijesu povukli, u, iz Dola zaprijećenom roku a da li su se Doljani opet sastali to samo Do zna. No, svejedno, poruka je stigla na sve strane i čulo se za zaturene Doljane.

Česi su uporno bili mirni ka za inat ruskim očekivanjima. I tako pola godine, nikako da se probude i odupru. Onda ih je razbudio jedan mirni student filozovije sa Karlovog Univerziteta iz nekog njihovog dola, sela blizu Praga. Miran kao i svi Česi. Uzeo je voz iz svog sela do svoje prijestonice jednog januarskog dana 1969. Iskrcao se oko podne mirno u Pragu. U nekoj auto garaži kupio kanister benzina. Odnio ga sa sobom na centralni trg Namjesti Sv. Vaclava. Stao u vrhu strmih namjesti  ispred nacionalnog muzeja koji zatvara čitavu jednu stranu trga. Tu je izlio benzin na sebe. Uždio šibicu i spalio se ka žiška, pred svojim mirnim Česima usnulim pod okupacijom. Nije znao drugog načina da ih probudi. Spaljeni u ime protesta, pročuo se kao Jan Palah. Pripadao je generaciji 68-sme. Vršnjak.

Iste te godine 1969. Palahovog samospaljivanja sam uspio da uđem u Čehoslovačku. Prošao sam tu uzoranu granicu-oranicu sa karaulama, mitraljeskim gnijezdima i žičanim ogradama. Bila je široka kao autoput a prolaz tijesan kao procijep. Provukao sam se poslije duge kontrole. Otišao sam, s češkim prijateljima studentima, pravo na Namjesti Sv. Vaclava ispred Naconalnog muzeja. Poklonio se pločniku na kome nije bilo poznaka od spaljevanja. Režim je svaki trag zatro. Muzej je ličio na rešeto od ruskih kuršuma… Tenkovi su se kasnije povukli ali okupacija je ostala. Vazdan smo obilazili ozlijeđeni Prag, priješli Vltavu dva puta Karlovim mostom, popeli se na Hradčane rezidencijalni kastel čeških a ponekad i okupacionih vladara. Na kraju smo pili češko pivo na domak zgrade opštine i Astronomskog časovnika. Da bi me dočekali s prividom slobode uveče su me odveli u Tabarin-bar u dnu namjesti Sv. Vaclava, đe se ljepotice noći ispoljavaju u strip-tizu. Osramotio sam se. Zaspao sam na svlačenju. Nijesu mi zamjerili češki prijatelji za prespavani, tako reprezentativan provod.

Śutradan su me odveli na groblje Olšani đe je Jan Palah pokopan, potajno i anonimno. Jedini znak je bilo cvijeće i bezimena humka, jedva iznad tla, još nezatravljene zemlje. Nakon spaljivanja, rekli su mi, završio je u bolnici sa jedinom šansom da završi sa životom. Sažegao je 85% sebe. I tako spržen smogao je samo jednu jedinu i poslednju rečenicu: ’'Postoje moment u povijesti kad morate nešto učiniti!’’  

Palah iz Praga

                                                                                                                                Mihailo Radojičić Šok

 

 

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.